Na samo 25 km od Donjeg Milanovca možete uživati u prelepoj prirodi planine Miroč i upoznati istoimeno bajkovito selo. Ovde je sve u znaku prirode, zdrave hrane i čistog vazduha.
Miroč je planina u istočnoj Srbiji, sa najvišim vrhom Veliki Štrbac, čija nadmorska visina iznosi 768 m, a do njega možete doći uređenom stazom uz obaveznu najavu JP „NP Đerdap“. Na samoj planini smešteno je selo Miroč, jedno od najlepših sela u Srbiji. Miroč ili Miročevo (kako glasi prvobitni naziv sela) zvanično je osnovano 1869. godine što potvrđuje pismo episkopa iz Negotina u kojem piše da je selo Miročevo veliko 54 domova i ima isto toliko poreskih glava.
Danas je selo Miroč živopisno selo sa modernom infrastrukturom. Saobraćajno je, asfaltnim putem, povezano sa Đerdapskom magistralom (oko 12 km) i Brzom Palankom, odnosno saobraćajnicom Kladovo–Negotin (oko 17 km puta).
Miroč je oduvek imao važnu stratešku ulogu zbog svog geografskog položaja. U rimsko doba Miroč je predstavljao transportnu vezu sa Istokom. Preko ove planine prolazio je rimski put Via Danubius. Po naredbi rimskog imperatora Tiberija (42. st.e. – 37. n.e.) konstruisan je glavni putni pravac Via Danubius, kojim je prosečen put u Đerdap do vojnog utvrđenja „Taliata" (na mestu sadašnjeg Donjeg Milanovca), dalje uz Porečku reku, preko planine Miroč, do rimskog utvrđenja „Gerulatis" (današnje selo Miroč) i dalje, na Dunav, kod utvrđenja „Eget" (današnja Brza Palanka).
Na Miroču se nalazio veliki broj objekata čija je namena bila zaštita ovog rimskog puta. Utvrđenje „Gerulatis" nalazilo se u samom srcu planine. Njegovi ostaci, mogu se videti i danas u selu Miroč. U rimsko doba Miroč je bio lečilište i vazdušna banja, u koju su ratnici dolazili na oporavak. Još tada bila je poznata lekovitost miročkih trava. Zato i ne treba da čudi da su je nazvali Unum što u prevodu znači jedna ili jedina.
Miroč i njegove lekovite trave spominju se i u doba turske vladavine u narodnoj pesmi „Kraljević Marko i vila“:
„ Bogom brate, Kraljeviću Marko,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom!
Daj me puštaj u planinu živu,
Da naberem po Miroču bilja,
Da zagasim rane na junaku."
Na planini se nalazi Markov kamen, mesto gde je nekad bio veliki kamen, sa utisnutim konjskim kopitom. Veruje se da se radi o kopitu Markovog konja Šarca. Taj kamen je razbijen, ali se mesto i dalje tako zove. U centru sela Miroč nalazi se bunar za koji se veruje da je bio bunar Kraljevića Marka, koji se pominje u legendama i narodnim pesmama. Zanimljivo je da ovaj bunar ni u najsušnijim godinama nije nikad presušio.
O miročkim krajevima pisali su mnogi putopisci: Evlija Čelebija (1667), Feliks Kanic, Vuk Karadžić, Jovan Cvijić. Jovan Cvijić u opisu Miroča, 1887. godine zapisuje:
„Planinska oblast između Porečke reke i Negotinske Krajine pokrivena je neprohodnim šumama i slabo je naseljena. Šume su bile tako guste da se zbog njih osim vijugavog puta ništa nije videlo… Izgled pravih prašuma u kojima osim velikog drveća ima: bukve, hrasta, jasena, lipe, bilo žbunja od ljiljana ili jorgovana, drena, pavetine i to ih čini neprohodnim."
Na Miroču je do sada evidentirano oko 1.300 vrsta lekovitog bilja, livade su pune kantariona, nane, bukvice. Takođe ima i šumskih plodova: šipka, kupine, gloga, drenjina. Istočna strana Miroča sada je pitomija i nema više prašuma koje je opisao Jovan Cvijić. Šume su bogate sitnom i krupnom divljači: jelena, lisica, divljih svinja.
Ekosistem Miroča je očuvan jer u blizini nema nijednog zagađivača, što pruža velike mogućnosti proizvodnje zdrave i ekološki čiste hrane.
